Vedrana Rudan se već nekoliko meseci bori sa rakom i svakodnevno misli o smrti, a sada su je dodatno rastužili i najutili njeni najbliži, sin i majka.
Spistaljeljica Vedrana Rudan sve vreme javno govori o najtežem periodu u životu – borbi s rakom, a sada je objavila novi blog, koji prenosimo u celosti:
„Kad imate rak samo vam se on mota po glavi. Znam! Znam! ZNAM! Moram misliti pozitivno, ne misliti na rak nego na lepe stvari. Šta su lepe stvari? Penzija od 460 evra, a lekovi su ti 100 evra, a pregled 640 evra? Biti srećna jer imaš muža, koji oko tebe skače i koji ne bi smeo da zna da ti se po glavi mota samo jedno? Danas sam preko interneta naručila jaknu za 32 evra, L, imam deset kila manje, to je lepa stvar? A što ako…
Nedavno sam pročitala kako naš poznati novinar razdragano izjavljuje, deca su naša najveća sreća i smisao života. A da mislim na svoje dete? Mislim, mislim. Da li mi je ikad bilo smisao života? Nije. Jesam li čitav život činila sve da bih mu pomogla u svakom trenutku? Jesam.
Prijateljica mi je rekla, idi psihijatru, probaj. Psihijatar? Nikad nisam bila kod psihijatra, možda sam bolesna, danas su svi depresivni, ako neću biti sad, kad ću? Gutaću tablete i biću srećna.
Je*iga. Psihijatar mi je rekao, niste depresivni. ‘Recite, šta vas muči?’ ‘Ništa mi se ne radi. Po čitav dan ležim, gledam serije, čitam knjige i s vremena na vreme s užasom razgledavam nered oko sebe’. ‘Zašto vas to brine? Kome polažete račune? Ako nećete sad raditi šta vam je volja, kad ćete?’
„Strogo sam vaspitana, da moj tata vidi razbacane knjige na mom stočiću u boravku, lekove na radnom stolu, sudoper krcat suđa koje će moj muž da strpa u mašinu, ali bih mogla i ja…“
„Vaš tata, vaša mama i ostala ekipa, garantujem vam, nikad neće doći na vaša vrata i ljutiti se na nered. Oni su samo policajci u vašoj glavi koje treba da izbacite…“
„Policajci?“
„Vedrana, imamo policajce u glavi koji nam diktiraju na koji način moramo biti ‘dobri’. Treba ih od*ebati”, naravno da nije rekao ‘od*ebati’, gospodin je pristojan.
„Šta vas još čini nesrećnom?“.
„Dete. Ali, to je nerešivo…“
Ispričala sam mu detalje. „Kako ću iz te priče?“
„Jednostavno. Vi svoje dete ne možete promeniti, nikako i nikad, ali možete sebe. Prihvatite ga onakvog kakvo ono jeste, spustite ton i suočite se sa svojom narcisoidnošću. Prestanite u sebi da ponavljate kako se ono moglo dogoditi meni, meni, baš MENI? Dogodilo vam se i živite s tim. Izaberite sami način. Razgovarati drugačije, ne razgovarati, svakako se ne vraćati u prošlost i nalaziti greške u koracima. Gotovo je. Ne gledajte stalno stare filmove“.
„I rak mi je stalno u glavi“.
„Zašto?“ Koje pitanje.“Zato jer je opak, zato jer je preživljavanje zanemarivo, zato jer mi se živi…“
„Bili biste srećniji da imate neki ‘bolji’ rak, neki gde je postotak izlečenja 95 odsto“
„Da, bila bih srećnija“. „A ne bi vam palo na pamet da biste se baš vi mogli naći u onih 5 odsto“.
Jutros sam ležala na fotelji i gledala seriju o dva brata, koji su ubili svoje grozne roditelje, još robijaju, htela bih da ih puste, iz limene kutije izvlačila sam slatkiše u obliku badema, poklon od prijatelja iz Pariza, mačak me gledao i tražio keksiće. Oko mene haos, u duši mir.
Možda ću ipak ući u onih 0,00001 procenat? Javila mi se moja zlobna mama. „Kćeri moja, uvek si bila glupa“.
„Od*ebi, policajko“, rekla sam i setila se šta mi je rekao prijatelj psiholog: ‘Ne daj nikome da ti živi u glavi ako ne plaća rentu’.
