Jedna od najčitanijih naših spisateljica, čija dela obožavaju ljudi sa naših prostora, imala je interesantnu priču kako je nastala knjiga posvećena Svetoj Petki „Petkana„. Kako je govorila svojevremeno, Ljiljana Habjanović Đurović nije se uvek molila Svetoj Petki kao zaštitnici žena, a i nje. Kako navodi, uvek bi se u crkvi pomolila drugim svecima, a stvaralačka kriza koja ju je tada zadesila pogled joj je usmeravao ka ikoni ove Svetiteljke.
– Kad bih otišla u Sabronu crkvu ili u crkvu Svetog Marka, kad bih prilazila da celivam ikonu, čak sam se bojala da pogledam u nišu u kojoj je bila ikona Svete Petke. Verovatno moja duša nije bila dovoljno čista da bih ja mogla sa ljubavlju i verom, poptuno slobodno i otvoreno da joj se obratim – seća se Ljiljana Habjanović Đurović u emisiji „Blic žena studio“.
U jesen 1995. godine, kada je spisateljica imala 42 godine, počela je sa pisanjem romana „Ženski rodoslov“, ali nije bila zadovoljna kako je teklo stvaranje ovog dela. Navodi da se „mučila sa rečima i da je verovala kako je izgubila dar“. No, jedno veče kada je plakala i rešila da se pomoli svecima, u njen um doletele su reči: „Zašto se ti, kao žena, ne pomoliš Svetoj Petki?„.
– Istog časa pred sobom sam videla ikovu Svetiteljke u crvenoj haljini i sa plavom maramom.Do toga časa Sveta Petka nije bila „moja“ Svetiteljka. Čak sam pomalo zazirala od nje.
Tog dana dobila je poziv od kume, koja joj je rekla da je tog dana bila u manastiru Svete Petke kod Paraćina i da je osetila da treba da uđe i kupi joj ikonu.
– Moram da napomenem da ona u to vreme nije bila pobožna i da je manastir posetila kao pomoćnik ministra. I sama zatečena onim što joj se desilo, i snebivajući se, pitala me je da li želim da mi donese ikonu – nastavlja priču Ljiljana.
Na ikoni je Sveta Petka bila upravo onakva kao u Ljiljaninom priviđenju, a u isto vreme kada se pomolila prvi put upravo njoj, njena kuma je kupovala ikonu za nju.
– Naravno, počela sam da odlazim u crkvicu na Kalemegdanu. Prošlo je pet godina. Onda je došao 29. decembar 2000. godine. Petak. U kapeli Svete Petke, dok sam čekala da celivam ikonu nad svetim izvorom, javila mi se misao, kao jasan nalog: „Treba da prestaneš da pišeš knjigu koju pišeš, treba da napišeš roman o Svetoj Petki i naslov treba da bude „Petkana“.
Uplašila sam se. Pitala sam se da li je to zaista volja Svetiteljke? Da li smem to da uradim? Da li ću umeti? – nastavila je ona. Istakla je da se nešto više od mesec dana kasnije usudila i započela pisanje knjige.
– Dok sam pisala, često sam gledala ikonu Svetiteljke koju sam stavila na pisaći sto. I osećala sam njeno živo prisustvo. Tokom rada dva puta sam je sanjala. U prvom snu dala mi je odgovore na tri pitanja koja su me mučila od moje petnaeste godine. U drugom snu otkrila mi je neke bitne podatke o sebi – ispričala je spisateljica.
