Skoro četiri meseca od svojih 471 dana u zarobljeništvu, Emili Damari je provela u terorističkim tunelima Hamasa ispod Gaze, gde se vazduh osećao na ljudski izmet, bio vlažan i težak, a pod je vrveo od bubašvaba, piše „Daily Mail“.
U stalnim, neizdrživim bolovima, dva njena prste su otkinuli pucnji militanata kada su je oteli 7. oktobra 2023. godine, dok joj je u nozi ostao metak. Ali čak ni glad, smrad, bol i vaške koje su je prekrivale, nisu bili najgore.
Najgori su bili – kavezi.
U svom prvom svedočenju o neljudskom postupanju, Emili (29) kaže:
„Nekad bi nas šestoro bilo zbijeno u mali kavez veličine dva sa dva metra. Kao životinje.“
Od tada pokušava da obnovi svoj život – prošla je niz složenih operacija na ruci i nozi, ali danas, kao jedini izraelski talac sa britanskim pasošem, iz svog novog doma u blizini Tel Aviva, ekskluzivno je za Daily Mail govorila o hororu kroz koji je prošla – jer zna da mnogi još uvek nisu spaseni.
Među njima su i njeni najbolji prijatelji, blizanci Gali i Ziv Berman (27), sa kojima je oteta, ali su ubrzo razdvojeni.
„Verovatno su u kavezu,“ kaže Emili. „Zlostavljaju ih. Nema mnogo vode. Tamo je pakleno.“
Oko 50 talaca još uvek je u zatočeništvu, među kojima je 20 potvrđeno živih – uključujući blizance. Donald Tramp, koji je pomogao da Emili bude oslobođena, rekao je ove sedmice da očekuje puštanje još desetoro „uskoro“.
Ali trenutno, kaže Tramp, Hamas ne želi dogovor. Vašington optužuje Hamas da ne pregovara „u dobroj veri“.
Emili poziva i američkog predsednika i izraelskog premijera Benjamina Netanjahua da „urade sve što je u njihovoj moći da vrate Gali i Zivija kući.“
„Spasili ste mene. Sada spasite njih. Tek tada možemo početi da se lečimo.“
Emili je preživela, pre svega, zahvaljujući neverovatnoj unutrašnjoj snazi. U trenutku otmice, uperila je cev puške ka sopstvenom licu i vikala da je ubiju – radije nego da je odvedu. U jednom trenutku, čak je ubedila čuvara da joj da njegovo oružje, razmišljajući da ubije otmičare – i svesna da bi i sama stradala.
Sakrivala je i to što je homoseksualna, jer su joj čuvari govorili da bi ubili i člana sopstvene porodice ako bi bio gej.
„Sakrila sam to jer sam znala da je gore nego da znaju da sam Jevrejka ili Izraelka – ubili bi me.“
Emili potiče iz porodice sa mešanim korenima. Njena majka Mendi (64) iz Srijija, preselila se u Izrael tokom rane mladosti, gde je upoznala i zavolela njenog oca Avihaja (66), izraelskog Jevrejina jemenitskog porekla.
Odrasla je u kibucu Kfar Aza uz trojicu braće – Šona (32), Toma (35) i Bena (38) – u 95% idiličnom detinjstvu, prekinutom sa 5% „pakla“ – stalnim raketnim napadima iz Gaze.
Blizanci Gali i Ziv nisu bili krvna braća, ali su bili nerazdvojni od vrtića.
„Uvek smo bili zajedno. Obožavam ih i mnogo mi nedostaju.“
Veče pre napada, 6. oktobra 2023, Emili je organizovala roštilj na koji su blizanci došli. Samo nekoliko sati kasnije, u 6.30 ujutru, rakete su počele da padaju.
U panici, Emili je poslala poruku Galiju:
„Nisam dobro.“ Bila je paralisana od straha. Gali je potrčao kroz pucnjavu da bi bio uz nju. Tri sata kasnije, teroristi su razvalili prozor i upali u njenu sobu. Ležala je na krevetu zagrljena sa Galijem i njihovim psom Čučom, kada je pucanj razneo njene prste.
Čuču su ubili metkom koji je završio u Emilinoj nozi.
Teroristi su ih izveli napolje i pokušali da pronađu njeno vozilo kako bi ih prebacili u Gazu.
„Samo sam sedela i pitala se: Bože, šta nam rade?“
Ubrzo su razdvojili Galija. To je bio poslednji put da ga je videla.
U bolnici Al-Šifa, „doktor Hamas“ joj je amputirao prste i nespretno spojio nerve, ostavljajući je u konstantnom bolu.
Posle 40 dana, komandant joj je rekao da ide kući – ali nije. Uvedena je u jedan od Hamasovih tunela.
„To je kao podzemni grad,“ rekla je. „Ogroman!“
U skučenim, mračnim prolazima, naišla je na pet žena i devojčica u kavezu. Među njima – Romi Gonen, ranjena devojka koju je ranije upoznala.
„Tamo dole sve je bilo mokro, peščano, prljavo, smrdljivo. Nemaš vode, nemaš svetla. Utišali su nam čak i misli.“
U tunelima, Romi i Emili su postale kao sestre. Romi nije mogla da koristi desnu ruku, Emili levu. U tandemu su prale odeću, jele, brinule jedna o drugoj.
Emili je svakog jutra radila trbušnjake – čak 600 dnevno – da bi očuvala zdrav razum. Teroristi su je zbog toga zvali „John Cena“, a neki i „Sajaja“, što znači jaka i smela.
Jednom je nagovorila čuvara da joj da pušku da se „igra“, i ozbiljno razmišljala da ga ubije. Ali druge devojke su je zaustavile.
Jedna porodica kod koje su boravile posebno ih je maltretirala:
„Govorili su nam da nas niko ne traži. Smejali su se. Htela sam da pobegnem. Ili da umrem.“ Emily i Romi su čak sklopile samoubilački pakt.
Tada je u očaju zatražila da razgovara sa komandantom:
„Ako me ne izvučete odavde, dobićete dva mrtva taoca.“
Obećali su joj da će je premestiti, ali prošla su još dva meseca.
Početkom januara, Emili je imala predosećaj:
„Idemo kući.“ Obrisala je noge, Romi joj sredila obrve. I bila je u pravu.
Kada su joj dali crvenu majicu za oslobađanje, odbila je jer je to boja rivala njenog kluba:
„Recite komandantu da Emili Damari ne nosi crveno.“ Dali su joj zelenu.
Fotografije njenog izlaska – nasmejana, sa ranjenom rukom, prkosna – obišle su svet.
Po povratku, izraelska vojska joj je potvrdila da su svi članovi porodice živi. Ipak, jedino je želela da vidi majku:
„Gde je moja mama?“ – sve što je ponavljala.
Kada ju je konačno zagrlila, kaže:
„Bilo je savršeno.“
Zastaje, pa dodaje:
„Najveća nada mi je da i Gali i Ziv dožive isti taj zagrljaj.“
