Književnica Vedrana Rudan, koja boluje od raka, mnoge je rasplakala svojim psolednjim tekstom, koji je posvetila majkama.
Hrvatska književnica Vedrana Rudan, koja prolazi kroz veoma stresan period usled borbe sa rakom žučinih kanala, objavila je na svom blogu tekst koji je posvetila majkama.
Iako su navikli da sve stvari zove svojim imenom i da ume bespoštedno da kritikuje sve, počev od sebe i sebi najbližih do raznih pojava u društvu, i ove njene reči nikoga nisu ostavile ravnodušnim.
Mnogi su se i rasplakali, a svi koji imaju majku živu odmah su je pozvali.
„Iz dubokog sna, spavala sam u bolničkom krevetu, trebalo je da ga izazvove tableta, koja će me sigurno olešiti, probudili su me ženski krikovi: ‘Mama, mamaaaaa’… Nadala sam se da je noćna mora, nije bila. Žena je umirući zvala majku. Nabila sam slušalice na uši i čula kako Jasna Zlokić peva ‘Ja sam skitnica, ne drži me mesto… Moja najdraža pesma iako nikad više neću skitati. Kasnije su mi sestre rekle da nije umirala, samo joj je bilo ‘jako teško’. Starija žena“, napisala je Vedrana, pa dodala:
„Napravila sam anketu među sestrama, koje godinama rade na riječkoj onkologiji: ‘Koga pacijenti ‘kad im je teško’, najčešće zovu?’. ‘Majku, ređe boga. Ma, uglavnom majku’.’Tatu nikad’. ‘Nikad'“.
Potom je navela da ju je to vratilo u prošlost.
„Bila sam u četrdesetima kad me majka krenula pozivati. Gotovo svaki dan. Njeni su mi pozivi beskrajno išli na živce. ‘Zato se ne javljaš?’ ‘Mama, čule smo se juče’. ‘Nismo se čule danima, nikad ne zoveš, ja uvek moram tebe da zovem…’ ‘Ne moraš me zvati…’ ‘Kad te ne čujem mislim da ti se nešto dogodilo?’ ‘Šta mi se može dogoditi? Radim k’o konj, kad dođem kući, deca, muž, ne razumeš moderan život'“, opisivala je uspomene, a svako ko je pročitao, pronašao se u njima.
Nastavila je da prepričava razgovore sa majkom:
„‘Stara sam, želim da ti čujem glas. Danas opet imam problema sa stolicom…’ O, ne, o, ne, o, ne. Moram da prekinem, šef me zove, javiću ti se kasnije. ‘Nećeš’. I nisam“.
A onda je napisala nešto sa čime se svako ko je izgubio majku, suočio nebrojeno puta.
„Šta bih dala danas da čujem njen glas u slušalici i detalje o njenim problemima sa stolicom…Htela sam to da javim ćerki ali mi se ne javlja. Razumem , sve vas razumem. Majka uvek nazove u nevreme. Ekipa devojaka čeka pred zgradom, krećete u Trst, zove mama i pita kako ste i zašto se ne javljate. Kolutate očima gledajući prema zidu. ‘Mama, zub me rastura, imam zakazano, žurim…’ ‘Uvek žuriš kad me čuješ…’ ‘Treba li ti nešto?’ ‘Treba mi tvoj glas…’ ‘Mama, nazvat ću te večeras’. ‘Dobro i javi mi šta je zubar rekao, možda imaš granulom, to može biti opasno za srce…’ ‘Da, da…’ Prekidate vezu, trpate mobilni u torbicu, jurite niz stepenice. ‘Opet kasniš’, govori Jadranka. ‘Mama’. Četiri uzdaha istovremeno“.
