Nekoliko nedelja nakon smrti svog oca, voljena teniska zvezda Jelena Dokić otvoreno je govorila o suočavanju sa tugom, pronalaženju unutrašnjeg mira i započinjanju novog poglavlja u svom životu.
Prošlo je skoro mesec dana otkako je Jelena Dokić objavila vest o smrti svog oca, a ona još uvek pokušava da shvati kako se zapravo oseća.
U maju je Jelena putem društvenih mreža potvrdila smrt svog oca Damira, koji je imao 67 godina, a koji ju je godinama zlostavljao i psihički i fizički, i na teniskom terenu i van njega.
Sedeći u kafeu u Melburnu, bivša četvrta teniserka sveta, koja je danas komentatorka i javna govornica, rekla je za NewsWire da je znala da će smrt njenog oca „na kraju doći“, ali da je i dalje u procesu tugovanja koji je mnogo složeniji nego što je očekivala.
„Već skoro deset godina nemam kontakt sa ocem i to je tako kako je“, iskrena je Jelena.
Vest o ocu saznala je dok je bila usred posla i mnogih obaveza, što joj nije ostavilo mnogo prostora da procesuira gubitak.
„Za mene je ovo drugačiji oblik tuge. Možda to i nije tuga u pravom smislu te reči, već više osećaj zatvaranja nekog poglavlja, pogotovo kad je u pitanju roditelj sa kojim si bio otuđen.“, rekla je.
Ipak, u mirnim trenucima, u društvu svog malog kruga prijatelja, koje ona naziva svojim „vernim saputnicima“, može da skine slojeve tuge i pusti da se sve slegne.
Odrastati skrivajući zlostavljanje i svakodnevnu patnju donosilo joj je osećaj srama i straha, pa je gradila emocionalne zidove da zaštiti svoju bol od drugih, boreći se sama sa problemima.
Jelena se opisuje kao introvertna osoba i nije joj bilo lako da tokom karijere izgradi pouzdane i lojalne odnose, jer su joj stalna putovanja po turnirima i zlostavljanje koje je trpela od oca onemogućavali da razvije duboke veze sa vršnjacima.
„Mnogim žrtvama porodičnog nasilja nije dozvoljeno da stvaraju prijateljstva“, kaže Jelena.
„Svako ko ti se približi – nasilnik će ga ukloniti, naročito dok si još mlad.“
Iako ne može da vrati vreme, Jelena se nada da će inspirisati druge koji se možda i sami bore sa sličnim problemima da progovore.
Trenutno radi na trećoj knjizi, koja će izaći krajem naredne godine, u kojoj otkriva svoje razmišljanje i lični razvoj kroz godine. Jelena je otvoreno govorila o zlostavljanju koje je pretrpela, od nasilja i verbalnih napada svog oca tokom prvih dvadeset godina života, pa do zlih komentara na društvenim mrežama.
Tokom života suočavala se sa talasima depresije, anksioznosti, poremećajima ishrane i posttraumatskim stresom, ali je uvek uspevala da se podigne i hrabro krene dalje.
„Moj cilj u životu, naročito posle tenisa, bio je da sve radim sa ljubaznošću, dostojanstvom i milošću“, kaže Jelena.
Želi da svi koji su prošli ili prolaze kroz slične situacije znaju da nisu sami i da su hrabriji nego što misle.
„Uvek sam verovala da ću jednog dana moći opet da se smejem, da ću uspeti da prebrodim sve to i da sam vredna i da nije moja krivica“, iskrena je.
Njena snaga i strast da podigne svest o mentalnom zdravlju, nasilju i zlostavljanju u porodici i detinjstvu pokreću je i motivišu da inspiriše druge da progovore.
„Ne mogu sama da promenim svet, niko od nas ne može, ali možemo promeniti nečiji svet. Ako promenimo život jednoj osobi, ako joj pružimo podršku, ljubav i razumevanje, možemo joj ne samo promeniti život, već joj i spasiti život.“
Jelena je jedna od dvoje panelista na dodeli QV 50 nagrada, koja slavi svakodnevne Australijance koji svojim delima menjaju svet oko sebe.
Ovaj projekat je Jeleni veoma blizak.
„Za mene je velika čast biti član žirija i deo kampanje koja je neverovatna, simbolična i autentično australijska. QV nagrade su zaista o slavljenju pojedinaca, zajednica i organizacija koje se brinu o drugima“, zaključila je za pomenuti list.
