Jedanaestočlana porodica Tošić pravi je primer da se rađanjem dece stiče najveće bogatstvo koje se ne meri novčanim jedinicama, već srećom, koja je u njihovom domu očigledna.
„Naravno, nije uvek lako, ima poteškoća, ima problema, ali se sve to prolazi, zajedničkim snagama se borimo i eto hvala bogu i rezultat je očigledan“, kaže Uroš za RINU.
U njihovom domu ničega ne nedostaje a ljubavi ima na pretek, zato Tošići savetuju da se rađanje ne odlaže, jer sa svakim novorođenim detetom stiže i prosperitet.
„Imaš više snage kad si mlađi i savetujem svima koji žele da stvaraju porodicu da što pre počnu jer kasnije, kako prolaze godine, nemaš istu snagu. Tačno je deca su ljubav, ali i neku žrtvu moraš da podneseš“, ističe Uroš.
Isto mišljenje deli i supruga Anita koja je svih devetoro mališana iznela bez ikakvih problema i svih devetoro rodila je prirodnim putem.
A da bi ova porodica skladno funkcionisala, svako od devetoro dece ima svoj zadatak u domaćinstvu i na taj način oni se od malena uče da budu vredni i odgovorni.
Damjan kaže da je on zadužen za uvođenje „mira i reda“ među njima. Njegova mlađa sestra Sofija kaže da se njihov život ne razlikuje mnogo od njihovih drugara, mada je mnogima „čudno“ što ih ima toliko.
„Kao i sva deca igramo igrice, ali i tu ima granice. Moramo malo da stanemo, pa da pomažemo u kući, čitamo, radimo domaći, da se igramo“.
I Urošica ima svoja zaduženja, on slaže i cepa drva, kosi i radi sve što treba oko kuće da se završi. Najstarija kćerka Milica je tu da se majci nađe oko kuhinje i mlađe braće i sestra.
Ova velika i divna porodica koja decu vaspitava u pravoslavnom duhu, se pre nekoliko godina iz Beograda preselila u Kremna, jer odrastanje u prirodi i kući umesto u stanu ima brojne prednosti.
„Ovo nam je bila vikendica, kako se porodica uvećavala stan je postao tesan, te smo ga prodali kako bi ovu vikendicu pretvorili u kuću u kojoj može da se živi. Prvi put smo ovde na duže došli u vreme kovida, shvatili smo da nam je ovde život mnogo lepši i lakši i više se nismo vraćali u Beograd, kaže Uroš.
Supruga Anita ističe da život na selu ima i druge benefite, naročito kada je vaspitavanje dece u pitanju.
„U gradu je to mnogo teže, vaspitati ih, sačuvati od zla i greha i svega lošeg, ovde je ipak to mnogo lakše i bolje“, kaže ova ponosna majka.
Zanimljivo je da Anita i Uroš nisu planirali koliko će imati dece, već su se ona rađala onako kako je to „Bog zapovedao“, pa stoga nisu ni očekivali neku naročitu podršku od bilo koga.
U vreme kada su se njihova najstarija deca rađala, država je izdvajala neznatna sredstva kao vid finansijske podrške, Njih to međutim nije osujetilo da dalje širen porodicu.
Nekada je bilo normalno da skoro svaka srpska pravoslavna porodica ima najmanje petoro dece, bez obzira kako se teško živelo. Danas je, ipak život mnogo drugačiji, dece se sve manje rađa, pa je podrška države od izuzetne važnosti“, ističe Uroš i dodaje da ono što država danas radi jeste za svaku pohvalu.
„Stvarno ovo što država izdvaja za prvo, drugo, treće i četvrto dete, je velika stvar koja je učinjena od strane države. Mislim da će to donekle pomoći da se bar zaustavi ovo smanjenje populacije“, mišljenja je Uroš.
