Oca nikad nisam upoznao, barem ne zvanično. Majka je otkad znam za sebe puno radila, i često je bila odsutna, a baba je bila ta koja je brinula o meni. Iako nam je život bio težak, borili smo se. Bio sam dobar đak, vredno sam učio i radio, ali bol je bila jaka. Svi drugari hvalili su se svojim jakim očevima, a ja sam spuštao glavu i ćutao. Nisam ni smeo da pitam ko je moj tata, počinje priču za Telegraf.rs Milan S. iz jednog grada u centralnoj Srbiji.
Kako kaže za naš portal, majka je uvek bila stroga prema njemu, baš zato što je rastao samo sa njom i bakom. Nikada nije bio problematičan, uvek se isticao znanjem i primernim ponašanjem. Znao je da je drugačiji od svih, ali nije nikada smeo ni da pita..
Baba je bila oduvek dobra prema meni, a majka je non stop bila na nekom putu i radila je. Zaista mi ništa nije falilo, osim ljubavi, one roditeljske, i sa jedne i sa druge strane. Deca su nemilosrdna črdto, uvek te propituju, a ja nikada nisam znao da kažem ni ko je moj otac ni gde živi. Ta priča je bila zabranjena u kući. Imao sam možda 5, 6 godina kada sam se usudio pitati ko je moj otac, majka je burno odreagovala a baka ju je podržala. Rekli su mi da to nikada ne pitam, iskren je Milan.
Kako je vreme odmicalo, pomirio se sa tim, iako su zadirkivanja u osnovnoj školi bila neminovna. Onda je sudbina umešala prste.
Igrajući fudbal u kraju psovađao sam se dvojicom dečaka. Stalno su išli u paru, uvek sa istim društvom i uvek su bili nadmeni. Roditelji su im bili imućni, pa im je manje više sve bilo dopušteno u igri. Imao sam tada možda 15, 16 godina kada sam se po prvi put posvađao ozbiljno sa nekim. Kao i sva deca okupljali smo se na košarkaškom terenu u kraju. Ne znam zašto ali imao sam neki nagon da im se suprotstavim. Mi sa svojom ekipom zauzeli smo prvi teren, a onda su i oni došli. Bukvalno su nas izbacili u jeku igre, a ja sam počeo da se svađam i rekao da ne želim da se sklonim. Izbila je čarka i to ozbiljna, te su stanari okolnih zgrada došli da nas razdvajaju, iskren je Milan.
Kod kuće ga je sačekala istina
Posle 15 godina, jedna bezazlena čarka odmotala je klupko, i Milan je saznao da je otac jednog od njih i njegov otac, da živi dve ulice od njega, i da je to onaj čovek koga je sretao često, i koji je od njega okretao glavu.
– Došao sam i besno sam zalupio vrata. Baka je ušla za mnom, i rekao sam joj da izađe napolje. Da mi je dosta svega, bila je svesna. Stalno sam morao nekome da se sklanjam. Nikada nisam imao ništa protiv dece bogataša, to je njihova sudbina, kao što je ovo moja, ali bilo je previše. Baka je bila uporna da joj ispirčam šta se dogodila i ni sam ne znam zašto, sve sam ispričao, i ko su oni, i kako su došli i šta nam rade svaki put, i da ne znam kako da to prevaziđem. Ona je tada odlučila da otvori dušu, uprkos strogoj zabrani moje majke da mi to ikada kaže u životu, jer dogovor je bio da se to ne zna, nastavlja Milan.
Naime, majka ga je rodila sa nepuniih 20 godina. Ostala je u drugom stanju sa školskim drugom, ali kako njegovi roditelji nisu bili za taj brak i tvrdili da čak dete nije njegovo, mladić je odustao, jer je i sam tvrdio da sumnja. Ali je ipak donešena odluka Milanove porodice da sami podižu dete.
-Moj otac živi dve ulice od nas, to je čovek koga ja poznajem, ali nikada sa njim nisam razgovarao, ali znam ko je on. Kad god bih ga sreo, okretao bih glavu od mene. A meni je nekako uvek bio simpatičan. Znao sam njegovu decu, odnosno braću. Nije mi bilo lako naravno, ali trebalo je da se upozna sa mnom dok sam bio mali. Mogao je tajno ako mu je neko zabranio, ali mislim da me ni on nije želeo. Baka mi je ispričala jako ružnu priču u vezi s tim, i ne bih do tome. Ali neverovatno je kako su neki ljudi okrutni, prolazio je pored mene kao da sam pas i pogled mi je uskratio, iskren je momak (identitet poznat redakciji) koji je nedavno zasnovao svoju porodicu.
