Hronike i zapisi iz rimske antike vekovima su opisivali krvave spektakle održavane u amfiteatrima širom Rimskog carstva. Osim gladijatora, u njima su se borile i mnoge vrste zveri, a mrki medved (Ursus arctos) često je pominjan u izvorima.
Međutim, fizički dokazi bili su odsutni iz arheoloških zapisa, ali je ta praznina sada popunjena otkrićem u srcu Viminacijuma, starorimskog grada smeštenog na prostoru današnje Srbije, objavio je magazin La Brujula Verde.
Otkriće, do kojeg se došlo tokom iskopavanja 2016. u zgradi pored arene amfiteatra, podvrgnuto je temeljnoj analizi čiji rezultati predstavljaju prvi neosporni osteološki dokaz o učešću mrkih medveda u spektaklima u areni. Multidisciplinarna studija kombinovala je tehnike fizičke antropologije, mikroskopske analize, rendgenskih snimaka i sekvenciranja drevne DNK kako bi se rekonstruisala biografija ove životinje i uslovi njenog zatočeništva, pružajući izuzetno detaljan uvid u stvarnost koju su doživljavale zveri namenjene javnoj zabavi.
Mužjak mrkog medveda
Prema zaključcima istraživanja, objavljenog u žurnalu Antiquity, ispitivana jedinka bila je mužjak mrkog medveda star oko šest godina u trenutku smrti. Poređenje njegovog genetskog profila, dobijenog iz pronađenog koštanog materijala, sa profilom modernih populacija iz regiona, utvrdilo je da je njegovo poreklo bilo lokalno, sa Balkana, što sugeriše postojanje lanca hvatanja i snabdevanja faunom koji je funkcionisao u blizini same gradske enklave, čime su izbegavani složeni i skupi transporti na velike udaljenosti za snabdevanje igara koje su se održavale u Viminacijumu, prestonici provincije Gornje Mezije.
Povrede identifikovane na lobanji su te koje na mračan način pripovedaju o životu životinje. Mikroskopski i radiološki pregled otkrili su traumatski udarac na čeonoj kosti, čija priroda i lokacija odgovaraju udarcu tupim oružjem, verovatno nanetom od strane venatora, specijalizovanog tipa gladijatora koji se u sklopu spektakla borio protiv divljih zveri.
Ključno je to što analiza preloma pokazuje proces zarastanja koji je započeo, ali nije bio završen, što je bilo ozbiljno iskomplikovano razvojem sekundarne infekcije koja je na kraju izazvala smrt medveda. Ova činjenica je fundamentalna, jer ukazuje na to da je životinja preživela sukob u areni u kojem je zadobila udarac, te da je uklonjena i držana u životu neko vreme nakon borbe. Ovu ideju o produženom zatočeništvu dodatno, i još dramatičnije, potkrepljuje stanje njegovih zuba.
Habanje zuba medveda
Očnjaci medveda pokazuju prekomerno i abnormalno habanje, obrazac abrazije koji istraživači nedvosmisleno pripisuju stalnom i intenzivnom trljanju o rešetke metalnog ili drvenog kaveza, što je stereotipno ponašanje koje proizlazi iz stresa i dugotrajnog zatočeništva. Pored toga, identifikovani su znaci parodontalne bolesti, još jednog stanja povezanog sa zatočeništvom i mogućom promenom prirodne ishrane.
Spoj ovih dokaza – delimično zarastao prelom i ekstremno habanje zuba – pruža nedvosmislenu sliku: ovaj medved nije bio povremeni borac. Stanje njegovih kostiju i zuba sugeriše da je bio zatvoren duži vremenski period i da je tokom svog života učestvovao u više spektakala, kao jedna od redovnih atrakcija viminacijumskog amfiteatra. Nakon svake predstave, vraćan je u svoj kavez da čeka sledeću, bespomoćno i anksiozno žvaćući rešetke koje su ga sputavale.
Slučaj Viminacijuma prevazilazi puko anegdotsko otkriće. On pruža prvu fizičku potvrdu, zasnovanu na naučnoj analizi koštanih ostataka, činjenice koja je hiljadu puta ispričana, ali nikada do sada nije dokumentovana na tako opipljiv način u vezi sa mrkim medvedom, navodi magazin. Potvrđuje važnost ove vrste u ekonomiji rimskog spektakla i pruža materijalni dokaz o složenim, i često brutalnim, odnosima između ljudi i divlje faune u antičkom svetu.
