Tri decenije od smrti Milana Mladenovića: „Dan kada je naš rokenrol izgubio glas“ VIDEO

Taj grad je, kako je govorio, ostavilo jak uticaj na njega.

„U Sarajevu sam imao najboljeg prijatelja Amera s kojim sam, idući ulicom, stalno pevao Bitlse. Tada sam želeo da kada porastem postanem jedan od njih. U tom periodu mnogo sam čitao, što mi je ostalo kao potreba i kasnije. Stalno sam menjao ukuse… Sećam se da sam mahnito čitao Aleksandra Dimu i to ispod klupe za vreme časa zbog čega sam i oćoravio, pa sam kasnije morao da nosim tegle na očima i nisam video belu mačku u mraku“, ispričao je Milan Mladenović u jednoj televizijskoj emisiji.

Prošle godine Milan je posthumno dobio ulicu u gradu koji je javno voleo i koji je srčano branio tokom godina ratnog ludila.

„Limunovo drvo“ i početak novog talasa

U Beograd se doselio 1970. godine, a prvi bend „Limunovo drvo“ osnovao je sedam godina kasnije sa školskim drugom Dragomirom Mihajlovićem Gagijem i Milanom Stefanovićem. Narednih 13 godina su objavljivali brojne numere: „Ne veruj“, „Bluz“, „Tema za 20 minuta“, „Prevaren“, „9. krug“, „Limunovo drvo“, „Ja sam uvek bio tvoj“, „Sunce“, „Zrak“, „TV“ i „Trag“. Nisu izdali nijedan album, ali su ipak, prema ocenama uticajnih ličnosti iz sveta rok muzike, ostali upamćeni kao jedan od najvažnijih srpskih muzičkih sastava. Između ostalog, upravo ovaj bend, koji je dobio ime po pesmi Alekse Šantića, najavio je beogradski novi talas. Milan je svirao električnu gitaru, pisao pesme i pevao, a njegov autorski izraz vidljiv je u pesmi „Gubitak“:

„Ako tražiš u meni odsjaj vatre što je prestala da gori/nećeš naći niti iskru što se protiv snova bori/Ako tražiš u meni ono vreme koje prođe, ali me ne maknu/Nećeš naći čas ni časak da ti malo olakša breme“.

Potom je s Dušanom Kojićem Kojom i bubnjarem Ivanom Vdovićem osnovao grupu „Šarlo akrobata“. Snimili su album „Bistriji ili tuplji čovek biva“, koji se smatra jednim od najvažnijih rok ostvarenja u bivšoj Jugoslaviji.

„Šarlo“ se raspao na „Katarinu II“ i „Disciplinu kičme“. Milan je bio u „Katarini II“, a tokom 1982. pridružili su mu se i Margita Stefanović Magi (klavijature), a 1983. i Bojan Pečar i Ivica Vdović. Već naredne godine objavili su istoimeni album, nakon čega su bend napustili Vdović i Mihajlović. Kasnije se saznalo da su se Dragomir i Milan često sukobljavali, da netrpeljivost datira još od „Limunovog drveta“, a u to vreme Dragomir je imao problema i sa zakonom, zbog čega je završio u zatvoru.

„Ekatarina velika“ i „Par godina za nas“

Kad je izašao iz zatvora, Milan mu je saopštio da više nije član benda, a s obzirom na to da je on tvrdio da ima autorska prava na ime „Katarina II“, preostali članovi su izabrali novo – „Ekatarina Velika“ (po Katarini Velikoj, ruskoj carici), kasnije skraćeno na EKV.

Pridružio im se bubnjar Ivan Fece, bilo je to 1985. godine, i ubrzo su izdali istoimeni album, a sve ostalo je istorija.

EKV je za osam godina objavio sedam studijskih albuma: „Katarina II“ (1984), „Ekatarina Velika“ (1985), „S vetrom uz lice“ (1986), „Ljubav“ (1987), „Samo par godina za nas“ (1989), „Dum dum“ (1991), „Neko nas posmatra“ (1993), kao i tri live albuma.

Najpoznatiji hitovi su „Oči boje meda“, „Kao da je bilo nekad“, „Ti si sav moj bol“, „Zemlja“, „Ljubav“ i „Par godina za nas“. „Par godina za nas“ je 12 godina nakon Milanove smrti, u novembru 2006, izglasana za najbolju pesmu svih vremena na prostorima bivše SFRJ.

Umro je u 36. godini, imao je 35 kilograma

Nažalost, u avgustu 1994. godine, nakon nastupa EKV na festivalu u Budvi, Milan je prebačen u bolnicu, gde mu je ustanovljeno da ima rak pankreasa. Preminuo je tri meseca kasnije, 5. novembra u Beogradu. Imao je samo 36 godina i svega 35 kilograma. Sahranjen je na Novom groblju. Njegovim odlaskom nije prestala da postoji samo „Ekatarina Velika“, već se završila jedna era, a kako su to mnogi precizirali: „Naš rokenrol je izgubio svoj glas“.

I danas se raspredaju teorije o Milanovoj smrti, pričalo se da je koristio opijate, ali njegovi prijatelji su to uvek demantovali, navodeći da je bio izuzetno odgovoran, strog i da nije koristio drogu. Bilo je i onih koji su umrli verujući da je Milan umro od posledica side.

Milan i Magi

Vrstu poštovanja i posvećenosti koju su njih dvoje osećali jedno prema drugom teško je opisati, a kako je Milanova smrt uticala na Magi ispričala je njena prijateljica Lidija Nikolić, autorka Margitine biografije „Osećanja. O. Sećanja“, a preneo je portal Na dlanu.

„Mada je navikla da se suočava s gubicima, doživela je smrt roditelja i mnogih prijatelja, smrt Milana je potpuno poremetila Margitu. Dan pre Milanove smrti, 4. novembra 1994, Magi je bila u svom stanu na Slaviji. Zazvonio je telefon: ‘Možeš li da dođeš do nas? Milan samo hoće tebe da vidi’, vapila je Milanova mama Danica. Magi je odmah uhvatila taksi i otišla do stana Mladenovića na Novom Beogradu. Milan je ležao u krevetu. Bilo je mračno. ‘Nemoj da plačeš, sve smo ovo znali’, rekao je Milan. Zatražio je da stavi glavu u krilo kod Margite i da ga mazi po glavi. To su često radili. Zaspao joj je u krilu. Ostala je nekoliko sati sama s njim. Na rastanku mu je rekla: ‘Vidimo se sutra’. Nije joj ništa odgovorio. Samo ju je nežno pogledao. Sutra je preminuo“, ispričala je Lidija.

Milanova ljubav Maja Maričić

Poslednje godine Milan je proveo s Majom Maričić, koja je bila njegova najveća životna ljubav i kojoj je posvetio pesmu „Oči boje meda“. Maja je danas predsednica Upravnog odbora Zadužbine Milana Mladenovića, a ta Zadužbina je osnovana prema nalogu koji je u svom testamentu ostavila Milanova majka Danica Mladenović.

Samo jednom prilikom Milan je govorio o emotivnom životu.

„Nije baš prijatno kada ljudi žele sa vama da pričaju i onda kada niste raspoloženi za to. Više ne mogu nigde da odem, ne mogu da radim ono što želim. Ljudi me sve češće maltretiraju. Ne mogu da se pomirim s tim preuveličavanjem na svim poljima, izgubljenim vremenom, koje provedem u razgovoru sa onima koji me zovu bez ikakvog razloga i hoće da čuju samo tračeve. To ume da bude vrlo neprijatno“, izjavio je tada Milan, dok se monografija Milana Mladenovića „Dečak iz vode“ završava ovim tekstom:

„Izvesno je da kroz život idem stihijski, pa gde se zaustavim. Jedno je sigurno – nikad ne znam gde ću krenuti. Ja ne mogu da pevam o vanzemaljskoj ljubavi, ako me guše i razdiru ovozemaljski jadi. Stojimo na rubu iznad neke razjapljene provalije, koja s nestrpljenjem čeka da nas proguta, a iznad nas razbuktala se vulkanska lava, koja počinje da curi, rasteže se po nama. Čini mi se da smo stisnuti, ne možemo ni korak nazad, ali ni napred… Borite se za svoju ličnu slobodu, ne dozvolite da vas neki lažni srebrnjaci i krivo opravdane norme uguše, borite se za život. Za kraj bih rekao samo da mi ni u kom slučaju nije žao što sam sve ove godine protraćio na tako neozbiljnu stvar kao što je rokenrol i mislim da poštenije i iskrenije nisam mogao da potrošim sve te godine“.