Princ od Vranje ogolio dušu: „Osam sati sam imao amneziju“ FOTO/VIDEO

Srpski predstavnik na ovogodišnjem takmičenju „Pesma Evrovizije“ u Švajcarskoj, Princ od Vranje ili samo Princ, umetničko je ime Stefana Zdravkovića.

Princ od Vranje nedavno je boravio u Zagrebu i tom prilikom je dao intervju za Index.hr, a evo, šta je, tom prilikom, između ostalog, otkrio iz prvatnog života.

Rođen 29. septembra 1993. u Vranju, Princ je odrastao u Beogradu, gde je lagano gradio svoju  karijeru. Osim što je pevač, svira gitaru i bubnjeve i bio je član bendova „Šesta žica“ i „Sisyphus“.

Njegov muzički put obeležen je učešćem na mnogim međunarodnim festivalima, uključujući pobede u Bugarskoj i na Malti. Princ je takođe poznat po učešću u rok operi „Isus Hrist Superstar“ i po obrazovanju u oblasti skandinavskih jezika.

Pesma „Mila“ donela mu je pobedu, čime je stekao priliku da predstavlja svoju zemlju na prestižnom evropskom takmičenju. S obzirom na to da se našao u Zagrebu zbog gostovanja na koncertu Frajli, razgovarali smo sa Stefanom o svemu tome, ali primarno o „Pesmi Evrovizije“ i svemu što taj nastup donosi, od medijske sveprisutnosti do onih manje prijatnih situacija.

Idemo odmah od početka s onim osnovnim pitanjem. Odakle ime Princ od Vranje?

„Imali smo bend 2015., s prijateljem sam sedeo na nekom kauču i on je ispalio da izgledam kao princ iz Diznijeve bajke ‘Lepotica i zver’, a budući da sam rođen u Vranju, fora je bila da sam Princ od Vranje. I onda se to zadržalo kao ime na Instagramu jer nisam planirao solo karijeru. Ali, kad sam krenuo solo, to se ime zadržalo, ljudi su reagovali i odlučio sam da tako i ostane“.

Poruke u eurovizijskim pesmama s vremenom su postale prilično bitna stavka. Koja je poruka „Mile“ i zašto ti je toliko bitna?

„Saradnja je to s Dušanom Bačićem, koji je autor muzike i teksta, Dejan Nikolić je radio na prvobitnom aranžmanu, a kasnije se u produkciji pridružio i Željko Joksimović. Meni je bilo bitno da izađem s pesmom koju osećam i koja mi u privatnom životu nešto znači. Osim toga, ‘Pesma Evrovizije’ je poslednjih godina bio preplavljen bržim elektro pop pesmama, pa sam želeo da okrenem priču i dam nešto drugačije, tako da u ta tri minuta osete nešto i čuju nešto na što nisu navikli“.

Misliš li da će to biti dovoljno na „Pesmi Evrovizije“, koja je postala vrlo pažljivo „dizajnirana“, da obezbedi pobedu?

„Nisam o tome razmišljao. Moja je ideja da se emocionalno ogolim pred ljudima i da se vratim ljudskom faktoru za koji mislim da je bitan u ‘robotskim’ vremenima u kojima živimo. Deo kritika bio je vezan za to da smo izabrali baladu, ali pokušali smo s dve brže pesme i osetio sam da to nije nešto s čim želim da izađem i što trenutno osećam. Voleo bih da se „Pesma Evrovizije’ vrati tome da su pesma i emocija u prvom planu“.

Kakav je bio osećaj kad si saznao da si ti predstavnik Srbije?

„Bio sam toliko u šoku da nisam mogao da kontrolišem suze i emocije. Ljudi oko mene najbolje znaju koliko sam se trudio. Pre dve godine završio sam na drugom mestu iako smo bili prvi što se publike tiče, a kako se ne pojavljujemo samo na tom festivalu, uložen je ogroman trud da se ljudima predstavimo na najbolji način. I eto, mislim da sreća prati hrabre“.

Šta Evrosong uopšte znači za tebe?

„U poslovnom smislu, vrhunac karijere. S druge strane, najbolje funkcionišem pod pritiskom i upravo u tim trenucima iz mene izlazi i ono čega nisam svestan da postoji. Tako da verujem da će nastup pred velikom publikom iz mene izvući još 50 odsto više“.

Jesi li slušao konkurenciju i ko ti se svideo?

„Estonac Tomi Keš mi je upao u uho i evo sad ćemo zajedno nastupati na prepartiju u Amsterdamu. On mi je upečatljiv i zbog stajlinga i pesme“.

A od hrvatskih pesama? Kakva ti je pobednička pesma i jesi li imao favorita?

„Kad su objavljene pesme, sećam se da mi je u glavi ostala ‘Južina’ od Luke Nižetića i Marko Tolja je imao fantastičnu pesmu. Međutim, kad smo prijatelj i ja gledali Doru, čim je Bošnjak završio pesmu, znali smo da je to pobednička numera. Marko ima iskustva i to se osseća u samom nastupu“.

Budući da pratiš Evrosong, misliš li da postoji „evrovizijska pesma“?

„Mislim da je to što svako misli da zna da prepozna evrovizijsku pesmu deo čari. Ne verujem da postoji jer Maneskin je imao klasičnu rok pesmu koja se nikako ne uklapa u to što se percipira kao pesma za to takmičenje. I Portugalci su imali retro pesmu. Ukratko, dobra pesma i džins nikad ne izlaze iz mode, a kvalitet i emocije su uvek nešto što će trajati i to će uvek biti poenta muzike“.

Koliko će se menjati pesma u odnosu na nastup koji smo videli?

„Kako smo menjali koncept i aranžman pesme, tako smo odlučili da krenemo od nule i što se scenskog nastupa tiče, to bih ostavio kao faktor iznenađenja barem do generalne probe“.

Misliš li da je Evrosong postao prepolitičan?

„Politika je prisutna u svemu, pa tako i na Evrosongu. To je bilo posebno vidljivo kad je pobedila Ukrajina. Nezahvalno je o tome pričati, ali diskusije oko toga jesu li tu pobedu zaslužili svakako postoje. Duboko želim da verujem da će na kraju, uprkos svemu, pobediti kvalitet, a ne politika“.

Je li ti plasman bitan ili je „dovoljno učestvovati“?

„Ne bih rekao da nije bitan, ali povući ću paralelu s onim što se dogodilo pre dve godine kad sam bio drugi. Svi oko mene bili su skrhani, ali meni je laknulo jer sam dao sve od sebe i znao sam da mogu mirno da spavam. Tako je i sada. Nadam se dobrom plasmanu, ali to nije presudno“.

Kako doživljavaš svoju poziciju „muzičkog predstavnika Srbije“? Stvara li ti to pritisak i shvataš li to (pre)ozbiljno?

„Postoji pritisak očekivanja, naravno. Međutim, mislim da mi se sve to dogodilo u trenutku kad sam za to spreman jer od malih nogu bavim se sportom, bio sam na prvenstvima, bio sam na muzičkim takmičenjima i verujem da me sve to dobro pripremilo“.

Je li to jedini način na koji ti je sport pomogao u poslu kojim se danas baviš?

„Mislim da mi je pomogao kod fokusa i funkcionisanja pod pritiskom. Karate je individualan sport i kad izađete na tatami, sve oči su uprte u vas i procenjuje se ne samo vaša veština već i vaš fizički izgled, stav, apsolutno sve. Tako da mislim da me život kvalitetno pripremio za ovo što se sada događa. Sportski duh generalno pomaže da se bolje nosite s negativnim komentarima, kritikama i, na kraju krajeva, porazom“.

Šta bi tvoja pobeda značila za Srbiju?

„To je velika privilegija za bilo koju državu. To donosi pažnju celog sveta na državu pobednicu i to je prilika da se kultura i tradicija promovišu na odličan način. I to je velika odgovornost, ali to je tako, sve bitne stvari u životu nose i veliku odgovornost“.

Kako se, genralno nosiš s pažnjom koju sve ovo donosi?

„Dok god dobro spavam, dobro se nosim, a to je bitno iako se retko dobro naspavam. Što više vremena prolazi, to sam bolji“.

S pobedom su došle i optužbe da je „Mila“ plagijat. Koji je tvoj komentar?

„Sreo sam se s mnogo toga i to je samo još jedna od nameštaljki i laži koje su se pojavile. Da je to plagijat, ne bih se mogao ni pojaviti na Evrosongu jer neko bi već reagovao i bio bih diskvalifikovan. Niko od nas neće izmisliti toplu vodu i previše je fraza koje u pop muzici podsećaju na nešto što već postoji, ali ovo što neki pričaju je daleko od istine i nije vredno komentara“.

Pojavile su se i neke daleko ozbiljnije optužbe. Jesi li bio spreman na to?

„Bio sam spreman i s obzirom na ono što se događalo prethodnim pobednicima, bilo je očekivano. I priznajem da se nekom pesma ne dopada. To je normalno. Ono što nije normalno prijavili smo Odejenju za visokotehnološki kriminal, tako da se sada oni time bave, a ja sam fokusiran na nastup“.

Jesi li ikad tokom karijere razmišljao o tome da odustaneš?

„Postojao je trenutak, i to 2021. nakon brojnih pokušaja, vrhunac karijere u tom trenutku je bio odlazak u Bugarsku, gde sam učestvovao u tamošnjem izdanju ‘The Voicea’ i ušao u finale. Ponuđeno mi je da odem u Sofiju, potpišem za Virgin i sarađujem sa svetskim producentima. Zbog toga sam dobio niz prilika koje su mi se pojavile, a nakon što sam u razgovoru s advokatima saznao da taj ugovor nikako ne bi bio dobar za mene, osećao sam se kao da ću dići ruke od svega. Ali, tada se pojavio Dušan Bačić, s kojim sam sarađivao na nekoliko pesama i to mi je dalo vetar u leđa i na kraju me dovelo ovde gde sam“.

Ovo me dovodi do jednog pitanja. Karijeru ponekad grade i one stvari koje ne želiš da radiš. Koliko je muzika koju radiš i koja ti donosi uspeh slična onome što voliš da slušaš i što si oduvek želeo da radiš?

„Kao klinac sam slušao sve. Od klasike do Toše Proeskog i Čole, na kojima sam realno i odrastao. Tek sam kasnije upoznao rok, grandž i metal, a to i danas najviše slušam. Međutim, svestan sam i toga da to nije muzika koju bih znao da pevam. Taj mainstream pop je emocijom i senzibilitetom najbliže onome što mogu da pevam, tako da ni ne odstupam od toga. Za neke sam žanrove otvoreniji nego za druge, a moji rok senzibiliteti dolaze do izražaja u mom scenskom nastupu ili imidžu“.

Muzičkom scenom u Srbiji dominira specifičan zvuk. Kako se snalaziš na toj sceni?

„Svi trendovi postoje dok ne prestanu da postoje. Meni cilj nije da stvorim letnji hit, već da snimim nešto što će trajati. Koliko je to moguće u ovoj hiperprodukciji, nisam siguran, ali nadam se da će se ljudi deset godina kasnije vratiti i prepoznati tu neku iskrenu nit koja se provlači kroz sve što radim“.

Šta si naučio u ovom vremenu koje si proveo na sceni i što bi poručio mlađem sebi?

„Kad god posumnjaš u svoju intuiciju, znaj da nije dobro“.

Reci nam nešto o sebi što nikad nisi rekao, a hteo bi da tvoji fanovi znaju.

U Francuskoj sam 2009. pao sa snouborda i imao amneziju osam sati. Uleteo sam na rampu pod pogrešnim uglom i pao sam direktno na glavu. Svojevremeno je postojao snimak na Jutjubu i tokom godina sam uspeo da povežem neke stvari, ali u tom trenutku nisam mogao da odgovorim na osnovna pitanja koja postavljaju, kao gde sam, ko sam i slično. Iz današnje perspektive to mi je smešno, ali stres koji je moj brat, s kojim sam bio tamo, proživljavao zbog svega, ne bih nikome poželeo“.

Ajmo te za kraj „ogoliti“. Koji ti je muzički „guilty pleasure“?

„Nedeljko Bajić Baja“.