Aca Lukas o rasprodanim Arenama: „Prijovićka uradila odličan posao, Lepa Brena ne može da napuni ni šolju kafe, a kamoli Arenu!“

Ponovo Arena, ovoga puta u okviru barske večeri. Postoji li lični izazov da publici date više od, na primer, onoga što ste dali prošle godine?

Uvek postoji izazov, ali u mom slučaju više nije izazov napuniti Arenu. Da li će to biti jedan, dva ili 122, meni je svejedno. Redom sam punio Beogradske arene, a tek kada više nije bilo ljudi, pa smo prešli na sledeću. Osim toga, nemam ta putovanja niti bolesnu ambiciju da se takmičim sa nekim. Uostalom, prošlogodišnji koncert u Areni bio mi je 19.

A što se Zagreba tiče, drago mi je da sam imao taj divan drugi koncert… I prvi je bio sjajan, ali drugi je bio zaista poseban, ne zbog broja ljudi, već zbog atmosfere. Tako da će atmosfera uvek biti moj glavni izazov.

Reći ću ti jednu stvar. Evo, pre desetak dana sam se lepo proveo u Novom Sadu u kafiću sa par drugara. Popili smo par pića, čula se muzika i ja sam uzeo mikrofon jer mi se pevalo. Pevao sam tri sata. I nema tog prostora, nema te Marakane koja bi mi u tom trenutku zamenila tu atmosferu.

A što se tiče tih rasprodatih Arena, ova mala Prijovićka je odlično odradila posao i Ceca i Lepa Brena su se oko nje pokačile. A onda su njih dvoje kao dva tutora, vole je, „naša je“ i sve to, i obe bi joj najradije izvadile oči. Jedan levo, druga desno jer ih je ova mala pregazila.

Mala je sada odradila posao jer je imala svojih pet minuta, a onda su se pojavile kolege koje više nisu mogle. Ona lepa Brena, koja je šest godina unapred prodala tri Arene, pa ne može više ni šolju kafe da napuni, a kamoli Arenu. Kao „Volim svoju snaju“, ali zapravo niko nikoga ne voli. A onda počinju ta takmičenja u Areni, Ušću i slično. Ne radim koncerte za svoje kolege, već za publiku. Kolege iz emisije ne dolaze na moje koncerte jer im ne dajem karte.

Da sam imao više od 20 tih ljudi na koncertu, to bi za mene bila negativna energija jer znam da niko od njih ne želi dobro koncertu.

Dolaze da vide da li će koncert propasti…

Zato i ne dolaze, jer znaju da meni to ne može da se desi.

Svaka scena je puna „kiseline“ i likova koji samo čekaju da potonete. Kako se snalazite na takvoj sceni? 

Vidite, kad sam bio mlađi, često sam se svađao pa bih se tukao sa njima, ali sada sam u fazi da imam životne prioritete koji su potpuno nepovezani sa estradom. Uvek mi je prioritet bila muzika, imam decu i privatni život, a profesionalno se takmičim samo sa sobom.

Iskreno da vam kažem, svi mi, ne samo na sceni nego i u životu, imamo ovaj virus u sebi i to je bolest koja se može aktivirati kod svih u jednom trenutku, a ta bolest se zove sujeta. A ako te ta bolest uhvati u poslu kojim se baviš, sve te više guši i na kraju izjeda celog.

Uspeo sam to i sam da prevaziđem i danas se ne radujem tuđem neuspehu, ali da budem iskren, ne radujem se ni tuđim uspesima, tako da sam potpuno ravnodušan. Na to niko nije imun, a ja se ovako štitim od toga.

Dokle god gledaš u tuđe dvorište i pratiš ko ima više i šta ima, od toga nema. Godinama se bavim fudbalom i tu mi takmičenje ima smisla, ali ovo je umetnost. Tu takmičenje nema smisla jer je cilj da svako bude svoj. Napolju ljudi imaju svoje karijere, a ovde, čak i ako postignu uspeh, gledaju da li je druga osoba uradila više. Koja je poenta ako čak ni ne uživate u sopstvenom uspehu?

Istina, sve nas to vraća na onu priču o Arenama.

Dakle, sve te priče o Arenama, sve mi je postalo malo bljutavo. Niko više ne priča kako je bilo na koncertu i kakav je bio zvuk i atmosfera. Njih to ne zanima. Pričaju ko je bio na crvenom tepihu. I to je laž.

Nije crveni tepih, već neka zgužvana, umrljana crvena čaršava i onda pričaju ko prolazi. I tu prolaze Kurta i Murta. Od starleta do učesnika rijalitija koji su sada najveće zvezde ovde. I to su budale, a ne zvezde. I onda o takvima pišu, a o koncertu ništa.

Govoreći o novim trendovima, trap-folkeri su preuzeli vašu scenu. Šta mislite o ovoj „novoj krvi“ i njenom uticaju na pop muziku?

A reći ću to ovako, bilo je novih klinaca koji su pravili dobru muziku. Kao Jala i Buba ili Rasta. Imaju taj novi zvuk i rade to zaista dobro. A taj „trap-folk“ je nastao time što su napravili dosta hitova, a onda ovaj naš srpski narodnjak koji radi po našoj staroj poslovici „videla žaba gde se konj potkiva, pa digla nogu“, počela da ih juri da joj napiše pesmu.

A onda Lepa Brena juri Jalu i Bubu da joj napišu pesmu i tako je nastala, ne „trap-folk“, već „trash-folk“. Ti momci pišu strašne pesme, ali to nije za nas. Ne mogu da pevam. Ne potcenjujem, ali kažem da ne znam kako da to uradim.

Da, ali ne morate ni to da radite. Ako je, na primer, tverkovanje trenutno popularano, ne morate da tresete dupe na TikToku.

Pa da. Tako je nastala ovakva hibridna muzika, gde su stariji pevači koji imaju svoju karijeru, ali u želji da budu u trendu, počeli da snimaju takve pesme, a onda je postalo jako smešno. Zato što imate 25-godišnju striptizetu koja izgleda sjajno, a onda 75-godišnja baka želi da bude ista. Pa ne možeš jer si naborana i stara!

I da li postoji neko iz tog mlađeg tima koji vam je bliži po senzibilitetu, sa kim biste možda mogli da sarađujete?

E, ne pratim to više od kada sam bio u onoj nesrećnim Zvezdama Granda, ali se sećam nekih momaka iz tog perioda. Nebojša Vojvodić, sećam se da je bio sličan meni po senzibilitetu, bio je dobar, ali nije mu išlo.

Amar Gile je napravio mnogo veću karijeru i on je zapravo jedini koga bih svrstao u tu vrstu muzike. On mi jedini odgovara, ne toliko po muzici ili po stilu pevanja, koliko po senzibilitetu. Ima i taj nastup na sceni.

Ne znam za ove nove, ne pratim ih baš, ali ima dobrih. Eto, već rekoh, Jala i Buba i Rasta, ali imaš Angelinu. Oni dobro rade. Jedino što mi sve ove predstave deluju oskudno. Morate imati neke ljude na sceni. Kada iza sebe imate samo nekog lika koji pušta matricu, to izgleda jadno.

Da, ali problem je što nove generacije često ne izvode svoje pesme vokalno, već uglavnom idu na reprodukciju. Mnogo ljudi iz tog sveta stiže do ogromnih prostora, a tehnički nisu prerasli klubove. 

Da, uopšte ne izgleda tako. Ali nemam problem sa vokalom, jer mislim da ne morate ni da pevate za tu vrstu muzike. Često sam se svađao sa starijim izvođačima, mislim da mi je Haris rekao „da oni izlaze na scenu kada se samo foliraju“. Mislim, za ono što rade ne moraju da znaju ono što mi znamo, ali ni mi ne možemo da izvedemo ono što oni rade.

Slažem se, ali kada nastupaš na plejbeku, nema veze jer ni oni ne znaju šta su sami snimili u studiju. 

Da, ali kažem, važno je da svi oni unaprede svoje nastupe uživo. Ali da se vratimo na priču.

Što se tiče barske večeri, pošto ste rekli da niste u najboljim odnosima sa scenskom ekipom, kako će to biti u bekstejdžu?

Biću sam iza scene, budi siguran u to. Ne znam ko je tu, nisam ni sa kim u svađi, ali nemam pretenzije da vodim ljubav sa svima pa da idemo jedni drugima na proslave i rođendane.

Izlazio sam na takva mesta i družio se sa kolegama. Pa onda sediš sa njih desetoro i niko ne želi da ustane i ode prvi jer znaju da je onda najgore od ovih devet, pa svi čekaju da ustanu i odu zajedno. Zaista ne mogu da podnesem taj nivo licemerja. Imam neke ljude iz ranijeg života i iz okoline i nema mesta licemerju.

Imate višedecenijsku karijeru, da li je u takvom okruženju moguće sklopiti prava, normalna prijateljstva?

Milion poznanstava i nikakvog prijateljstva. Svi su kao „gde si ljubav/brate/sreća“ i čim okreneš leđa kažu „džanki“.

Da se ​​vratim na prethodnu Arenu. Jedan deo nastupa posvetili ste Oliveru. Šta mislite o njegovoj odluci da nikada ne nastupi u Srbiji?

Odrastao sam slušajući njegovu muziku i znam gomilu njegovih pesama. I izvodio sam je ne samo u Zagrebu, već i na drugim koncertima. Nikada ga nisam sreo, ali ono što znam je da nije bio šovinista.

Nije došao u Srbiju jer je ostao dosledan. I mislim da nije bilo mržnje jer su neki došli da nastupaju, a imali su je. I ne mislim na izvođače iz Hrvatske, već na neke druge. Neću ih spominjati. A on je jedan od onih koji bi mogao da dođe u Srbiju i napuni ne jednu, već tri Marakane.

Svuda sam nastupao i svuda sam dolazio čista lica jer se nikada nisam izjašnjavao i uvek sam bio ono što sam bio. Osim toga, rat i politika su teme u kojima ćete uvek reći nešto što se drugoj strani neće dopasti. Bio je Hrvat, naravno da bi rekao neke stvari koje se Srbima ne bi dopale.

To je takva tema. Sigurno ćemo se oko nečega svađati jer o svemu možemo da razgovaramo i da se dogovorimo, osim kada dođemo do te teme.

Jasno, a pogotovo ako razgovarate sa nekim sa prenaglašenim elementom nacionalne pripadnosti. Neću se nervirati ako kažete nešto „kontroverzno“ jer to jednostavno nemam u sebi, ali neću ni da prilagođavam priču u zavisnosti odakle je sagovornik. 

Pa i ja takođe. Imam sjajne prijatelje u Hrvatskoj. Možda ih ima više nego u Srbiji. Ali setio se Đorđa Balaševića, koji je dolazio u Hrvatsku i govorio „govorim iskrivljenu verziju hrvatskog jezika“, a onda je došao u Sava centar i ismevao Hrvate. Ne mogu to da uradim. Potpuno sam poludeo.

Hrvatski desničari napali su vas posle koncerta u Splitu i rekli da ste pevali „vukovskom krvniku Miroslavu Radiću“. Kako reagujete na to?

Pre svega, ne pevam nikome, pevam za svoju publiku. Ko je vukovarski dželat, a ko nije, nije moja stvar, niti razmišljam ko je ko. Pevam svima koji me slušaju, a pevaću i onim desničarima. Ja pevam ko me pozove i ne bavim se ni vukovarskim ni jasenovačkim krvnicima. Radim druge poslove.

Znači nikada niste puštali politiku u svoj posao?

Ne, razumem se u politiku i imam političko opredeljenje, ali to je moja privatna stvar. Kad su izbori, ja glasam.

Nedavno je umro Bora Čorba i posle toga se, bar kod nas, dosta pisalo o njegovom preokretu devedesetih, kada je krenuo sa četništvom i dozvolio da mu politika upropasti posao. Kako gledate na to jer je i on odbio da nastupi u Hrvatskoj?

I bio je najcenzurisani izvođač u bivšoj Jugoslaviji. Uvek je bio takav momak. Devedesetih se okrenuo ekstremnom srpstvu, ali se opet nije slikao u uniformi u Erdutu pa tražio koncerte u Zagrebu ili Sarajevu.

Ostao je dosledan. Radio je koncerte gde je mogao i govorio šta je rekao, ali nije tražio da ide tamo gde nije mogao. A neki od njih se pitaju kako ne mogu. Pa ne možeš, lutko, jer si se izjasnila. Ljudi to ne zaboravljaju. Mrzim to.

I u Srbiji su me mrzeli kada sam rekao da ne navijam za Englesku, već za Hrvatsku. Pa mi kažu „ali Jasenovac“. Jasenovca se ne sećam, kao što se ne sećaju ni oni koji igraju fudbal.

Ali sećam se bombardovanja devedesetih, kao što se sećate, ali navijate za Englesku. Ali ni to me ne zanima. Navijam za Hrvatsku jer igra dobar fudbal i zato što lično poznajem pola reprezentacije.

Kad smo već kod „nacionalnih tenzija“, da ne zaboravim. Nakon što je objavljeno da Severina nastupa u Sarajevu za 400 hiljada evra, ponudili ste da nastupate besplatno – da li ta ponuda važi?

Ponuda stoji, ali nema veze ni sa politikom ni sa nacijom. Iskreno, hteli smo da je „stignemo“ i nju i gradonačelnika. Bilo je to više ruganje jer je cifra zaista visoka. sve najbolje.

Nalazite se u prvih pet regionalnih izvođača sa najviše prodatih karata u Hrvatskoj. Odakle takva popularnost u Hrvatskoj?

Dve stvari. Dobre pesme i moja iskrenost. Ljudi to prepoznaju, a lažnjaci se uvek negde otkriju. Ali zato me neki iskreno mrze, ali to je dobro. Najgore je kada su oni ravnodušni, a ti se baviš javnim poslom.

Kad smo kod toga, već 25 godina pričamo o „opasnom širenju muzike sa istoka“, a vi ste predstavnik tog „opasnog zvuka“. Šta kažete na trovanje nedužnog hrvatskog naroda?

Poenta priče je da u svakom žanru ima dobre i loše muzike. U toj muzici, koja je karakteristična za Srbiju, ima opako dobre i opako loše muzike. S druge strane, Hrvati imaju odličnu pop muziku. Mi u Srbiji imamo pop, ali ne tako dobar kao u Hrvatskoj. Ono što Hrvati nemaju je narodna muzika, a narodna im je potrebna. Ali trebaju im dobri ljudi.

Problem je što je u jednom trenutku u Hrvatskoj pisalo da je sve što dolazi iz Srbije smeće i da je sve što dolazi iz Srbije loše. Pa to izjednačavanje je dovelo do toga da u Hrvatsku dolaze pevači koje u Srbiji niko ne sluša.

Tobom pune ogromne prostore, a niko im ne dolazi na rođendan u Srbiji. To se dešava zato što na početku ne klasifikujete šta je dobro, a šta loše. Jer Džej i Toma Zdravković nisu loša muzika.

Ali problem je i muzički elitizam šačice ljudi koji bi diktirali šta je dobro, a šta loše u muzici koju ne slušaju, ne znaju i ne vole, već je opsesivno napadaju. 

Ispričaću vam jednu anegdotu o tom elitizmu i kakvi su to ljudi. Posle 5. oktobra počelo se pričati kako dolazi „neko novo vreme“, pa je u jednom gradu održana proslava i vest je glasila: „Kao što vidite, došlo je novo vreme i više se ne slavi sa polugolim pevačicama i masnim harmonikašima. Svirao je gudački orkestar Dušan Skovran.“

Verujem da ljudi koji zaista vole muziku retko prave ove fašističke podele na „dozvoljenu i zabranjenu“ muziku.

Moj san je i ostvariću taj san, da nabavim karte za prvi januar i odem da slušam Bečku filharmoniju. Ne volim svu klasičnu muziku, ali to je za mene vrhunac muzike.

Često izvodite pesme hrvatskih muzičara. Ko su neki od vaših favorita i da li postoji neko sa kim biste želeli da radite, a niste još imali priliku?

Dino Dvornik mi je bio veliki prijatelj iz vremena kada sam nastupao sa Viktorijom i jedan je od najboljih muzičara na ovim prostorima i takav genije će se teško preporoditi.

A što se saradnje tiče, voleo bih da snimim pesmu sa Džibonijem. Znam ga i ja i voleo bih nešto da snimim, ali nije da moram, ali ako bude. Ali on je veliki autor, njegov Libar je jedna od najboljih pesama zabavne muzike sa ovih prostora.

Pre kraja da pređemo još malo na lične teme. Pripremajući se za ovaj intervju, pročitao sam sve i svašta o vama, a vi ste deo toga „nahranili“ sopstvenim izjavama. Šta mislite o slici koju su mediji stvorili o vama?

Vidi, mislim da sam strejt. Imam četvoro dece i dvoje unučadi i svesna sam odgovornosti koju imam prema deci koja me vole. Ali moj život je takav kakav jeste i ne mogu da ga promenim. Voleo sam da radim neke stvari i nikad to nisam krio. I to je mnoge stvari izbilo na površinu i priznao sam to iz edukativnih razloga. Licemerno je kada neko negira nešto što svi znaju samo zato što nije lepo. Rekao sam da me ljudi vole zbog muzike, ali da me ne kopiraju u svemu što radim.

Čitao sam biografije svojih kolega. Pa sve su to Ajnštajnovi i Tesle, ne možete da verujete. U životu nema grešaka. Stojim iza svega što sam uradio, a to znači i iza mojih grešaka. Trudio sam se da ih ne ponavljam.

Naravno, ono o čemu govorimo su problemi sa drogom. Imate li nešto što ste oduzeli od svega što bi moglo koristiti onima koji se bore sa zavisnošću?

Vidite, imao sam sve u svojoj karijeri, ali ta droga je bila jedina stvar koja nije bila neophodna. Sve dobre i loše stvari koje sam uradio možda je trebalo da se desi, ali taj deo nije neophodan.

U muzici uvek postoji ona blaga romantizacija droge pod kojom su nastajali najveći hitovi. 

I bez toga postoji isti Aca Lukas.

Postoji li nešto što još niste postigli u karijeri, a što biste želeli?

Verujte mi, život je toliko kratak da mi je jedino važno u karijeri da se trenutno osećam dobro. Ne mogu jedan minut svog života podrediti jednoj tački u budućnosti koju ću juriti.